Sedela je sama na oronuloj klupi autobuske stanice. Saletale su je oči prolaznika, a ona je svoj pogled pun modrica i suza vešto skrivala iza crvenog šala. Već dva autobusa su otišla, a ona nije skupila hrabrosti da se nađe u nekom od njih.
Sledeći je moj. Sledeći je moj.
Tiho bi ponavljala, hrabreći se da pobegne u novi život.
Imala je u detinjstvu sve što je poželela. Učene roditelje voljne da je nauče, razigrane drugare i iskrene prijatelje, prvu ljubav, i svoje mace na koje je pazila. Sve se to promenilo u jednom treptaju kada su je nepoznati ljudi oteli dok se vraćala iz škole i zauvek joj ukrali budućnost.
Od tog momenta ona zna samo za pretnje, batine i bol. Slika lika njenog oca je izbledela u njenim sećanjima i zamenila su je lica pijanih i prljavih “klijenata“. Ne seća se kada se poslednji put nasmejala, onako spontano, zato što ona to želi, a ne zato što se to od nje zahteva. I ono malo nade da će pobeći i zauvek zaboraviti svu tu patnju istisnuo je iskonski strah. Strah od toga da ona ne zna, ne ume, da je nesposobna, da je neuka i da će biti sama. Sve ono što su joj godinama ponavljali, i ono što je najviše mrzela, na kraju je i postala kroz taj strah. Ali sada je dosta, sada zaista odlazi!
Autobus se zaustavlja i otvara prednja vrata, a ona polako podiže pogled.
Treća sreća. To je taj.
Poluglasno izgovara i lagano ustaje sa klupe. Podiže kesu sa nekoliko stvarčica koje je uspela da ponese dok je bežala iz svoje prošlosti. To je to. Odlazi, gde god, samo što dalje od ovog pakla.
Najteži je taj prvi korak, i njegovo ostvarenje deluje kao čitava večnost, ali ovog puta će zakoračiti.
I dok njeno stopalo lagano dodiruje prvi stepenik na ulaznim vratima autobusa, u istom momentu oseća snažan stisak dlana na njeno rame.
Gde si ti pošla? Kurvo jedna!
Zamislite da je ovo priča vaše ćerke, koju volite iznad svog života, a ona je završila u rukama ljudi koji se bave prostitucijom. Prostitucija i trgovina ljudima su dve najpovezanije stvari u kriminalu.
Kao što narkomana ne može biti ako nema dilera, tako nema ni prostitucije bez otimanja i trgovine ljudima, tj. bez makroa.
A sada zamislite da se nesrećna prostitutka iz ove priče zove Srbija i da je ovo poslednji autobus koji ona može uhvatiti, ali joj “makroi“ i “dileri“ to ne dozvoljavaju.
Da se od straha i prostitucije može pobeći, dokazuje naš prijatelj i saborac Ivan Milosavljević koji je imao nepriliku da gleda u oči “makrou“ i “dileru“, koji sa pozicije vlasti, pretnjama i otimanjem pokušava da nad njim sprovede već oprobani i uspešni sistem zastrašivanja.
Ali Ivan nije jedna od njegovih “devojaka“.
To što se dešava u Žagubici je ozbiljan kupleraj.
Jedna osoba je strahom i otimanjem pretvorila ceo jedan deo Srbije u svoj privatni Bordel, gde su sve perverzije dozvoljene. Ako imate dovoljno šarenih papirića da perverziju platite, makro je tu da vas poveže, prostitutka Žagubica da to ostvari, a PU da sve to i obezbedi.
I onda u tom bordelu se nađe dotični Ivan Milosavljević koji odlučno odbija intimizaciju koja mu se nudi. I nakon direktnih i fizičkih pretnji on istrajava u svojoj nameri da brani ono šta se ne sme prodati niti otuđiti. On brani slobodu, reku, planinu, šumu, očevu kolibu, pravo na život i svoj obraz!
On svojim delima brani svu decu Žagubice, koja ne zaslužuju da odrastaju u javnoj kući, gde je sve na prodaju i gde su strah i nasilje jedini zakon.
Ovim putem želimo da javno damo podršku Ivanu, i građanima Žagubice, koji svojom hrabrošću ukazuju na svu devijantnost sistema predvođenim SPS – SNS utvarama iz prošlosti.
Ljudi, poput Ivana, ukazuju na sistemsku prostituciju i maksimalni nivo korumpiranosti, ogledanu u deceniji dugoj vladavini Safeta Pavlovića!
Čovek koji izjavljuje da se ne stidi svoje prošlosti, u kojoj je hapšen zbog prostitucije u svom noćnom klubu i falsifikovanja deviza i dokumenata, je čovek bez obraza i savesti, i kao takav mora biti diskvalifikovan po svim društvenim, ali i političkim normama.
ZIP – Maj 2023
PRILOG:
